Lijep je i sunčan dan u velikoj šumi. Sova drijema u svojoj duplji. Uskoro je probude brzi koraci mede koji žuri kroz šumu i lomi grančice, pa proviri iz svoje duplje i upita ga:

„Kamo žuriš medo?“

„Čuo sam da je na velikom hrastu košnica, pa žurim po med“, odgovara medo.

„Ali, medo, u toj košnici su i pčele, one čuvaju med“, upozorava ga sova.

„Ih, pčela je mala, a vidi mene koliki sam! Što mi može mala pčela!“ važno će medo.

„Ali, nije to baš tako medo. Moraš paziti, pčele jesu male, ali kada su zajedno….“objašnjavala mu je sova, ali medo nije imao vremena slušati sovino upozorenje.

„Žurim!“ rekao je i odgegao u šumu.

Ubrzo su njegovi trapavi koraci odjekivali šumom dok je trčao natrag i jaukao se na sav glas:

„Joj, joj, jadan ja! Jadne moje šape i moja njuška!“

„Što je medo, što je bilo?“ pita ga brižljivo sova.

„Izgrizle su me pčele kad sam iz košnice vadio med! Sad sam sav izboden a ostao sam i bez meda“ jadao se ližući šape.

„Pa ja sam te upozorila, a ti nisi htio slušati. Kada su zajedno, mali mogu pobijediti i puno veće od sebe“, podsjetila ga je sova.