Dok sam bila sasvim mala, sve oko mene činilo mi se jako velikim: mama, tata, baka, djed… Čak i moj crveni bicikl s pomoćnim kotačićima. Silno sam željela dohvatiti  čokoladu  koja mi je namigivala s police u ostavi.

S divljenjem sam slušala o velikim stvarima: brigama, problemima, nevoljama… Istezala sam se i propinjala na prste kako bih bila bliže  zvijezdama.

Što prije u visine! Pa neka i nevolja: čim veće, tim bolje!

Sada kada sam odrasla voljela bih, da mogu, ponovo biti mala.

Pitate se zašto?

Zato što je sve puno ljepše dok je malo: cvjetić, žuto pile, bijeli psić.

Nekako me više ne veseli čokolada  do koje mogu bez problema, bila ona na najdonjoj, ili mi namigivala s treće po visini police u ostavi.

Ni zvijezde; iako sam im sada  puno bliže.

Ali, ja sam pod njima zaboravila sanjati.