Bio jednom jedan mali zeko.
"Pa, što? Zeko ko zeko!" - rekao bi netko.
Ali pošto nitko na nikoga baš potpuno ne sliči,
tako ni ovaj zec nije nijednom zecu sličan
u ovoj našoj priči.

Naš je zeko imao jednu šapicu malo kraću
pa se često mučio da stigne ostalu skakutavu braću.
Ozbiljan je zato bio već tako mali
i nije mislio da se radi o ikakvoj šali
kad je bila riječ o svježoj hrskavoj mrkvici
ili o kakvoj važnoj velikoj ili maloj trkici.

Ali netko mu se smijao najviše od svih.
Kad bi ga taj vidio, prezirno bi rekao: "Kakav zec! Pih!"
Bio je to jedan mišić mali, najmanji od svoje braće.
Umislio si je da je veći ako se ruga nekome tko dobro ne skače.
Kad bi naš zeko čuo što mu viče taj miš,
ljutito bi mu odbrusio: "Mrvo jedna! Iš!"

Mislio je zeko: "Naučit ću ja kako, još sam mali.
Jednog dana bit ću prvak pravi.
Kad porastem veći, sve ću ja preteći.
I lisicu i vuka, čak i malog miša.
S repa ću mu vikat, spor si, tko te šiša!"

Zato je vježbao nemilice.
Preskakao je brze potočiće i penjao se uz strme litice.
Vježbao je cijelu jesen i zimu.
Nije se obazirao ni na hladnu klimu.

Napokon je stiglo proljeće.
Sve su se zvjerke okupile, i one manje i one veće.
Bilo je vrijeme za godišnju trku koja je svima bila jako važna.
Svima je bilo stalo da njihova vrsta ispadne hrabra i snažna.

Naš je zeko neustrašivo i ozbiljno na startnu crtu stao.
Hrabro je krenuo na znak i nije ni zastao, ni pao.
Na šapicu je privezao komad hrastovog drva da bi duža bila.
Najglasnije je za njega navijala njegova mati mila.

Stigao je na cilj treći.
Nije bilo kraja majčinom ponosu i sreći.
Šumske novosti su odmah prenijele najnoviju vijest
a zvjerke su klicale: "Hrabar zeko, što jest, jest!"

Pristupio mu je onaj mali miš.
Zeko mu ovog puta nije viknuo "Iš!".
Pružili su si šapu, a miš mu ozbiljno reče:
"Eto došao je za tebe dan velike sreće!
Sad si slavan i nitko ti nije ravan.
Oprosti što sam ti se smijao onako.
Bio sam premali i mislio da sam veći ako se rugam tako."
"Ti si u stvari jedan dobar miš! I ti meni oprosti što sam ti vikao; "Mrvo, iš."
Vidim da si dosta narastao ove zime,  
pa neka te tvoja visina više nikad ne brine."

Postali su dobri prijatelji miš i zeko.
Da je i to moguće, tko bi prije rek'o?
Ali oboje su naučili što je zaista važno.
Ruganjem ne možeš postati nešto veliko i snažno.
U tome nikad ne može biti sreće, jer to je ružno i lažno!