Mačka Mica Debeljuca-Mršavica ima velikih problema s vlastitim samopouzdanjem. I s jednim mišem (ja ipak mislim da je u pitanju štakor. I to brat onog gorespomenutog poštanskog štakora). Za razliku od Mice Poštarice, jedne fine, ljupke i tek pomalo zbunjene mačkice, Mica Debeljuca-Mršavica nije nimalo privlačna! Ni kao Debeljuca, a ni kao Mršavica. Sva je jadna – svakakva i(li) nikakva. I još uz svu vlastitu nevolju, ni onaj joj miš Miško (ma štakorčina jedna, kažem vam) ne da mira. A ona od silne muke i nerviranja – samo jede. A onda od silne muke i nerviranja – ništa ne jede. I tako stalno. Ne može se pomaknuti (i šapom zveknuti onog groznog umišljenog mišonju koji je, kao i njegov brat-blizanac, dovoljan sam sebi) od silne najedenosti. Ili se ne može pomaknuti od grozne iscrpljenosti i manjka kalorija. I nikad nije zadovoljna sobom. Jadna ona, jel da? Ona ne zna kako pouka ove priče glasi „Umjerenost je majka mudrosti“, ili tako nekako. A dok to ne sazna, možda bi i Mica Debeljuca Mršavica trebala početi pisati pisma, tko zna?