IGRA UZ ČITANJE:

Nije me strah!

Tatu je strah kad trčim sa staklenom čašom u ruci. Boji se da se ne razbije i nekog ozlijedi, a mamu je opet strah kad malo brže potrčim da ne padnem, a možda time sputava budućeg  maratonca i moj talent će biti prekasno otkriven. Tatu je strah kad je zima da se ne smrznem i kad je vruće da se ne pregrijem, kad nemam šešir, a jako je sunce ili orkanski vjetar puše. Mamu je strah kad uzmem vilicu u ruku ili neki oštar štap na cesti, kad skačem u skliskoj kadi ili u liftu, kad plešem s kemijskom u ruci,a  tatu je strah kad ostavi ključeve od stana sa vanjske strane vrata, kad opet kasni na posao i kad neki vozači voze prebrzo ili presporo. A tada ga nije samo strah nego je i ljut. Mamu je strah kad ostavi peglu upaljenu, kad provirujem kroz prozor, a živimo jako visoko u neboderu, kad prolazimo kraj nekog velikog nevezanog psa ili se slučajno približim njegovom izmetu na dječjem igralištu. Strah ju je kad se sakrijem iza lutke u shoping centru pa me ne može naći pune dvije minute - to se njoj čini kao čitava vječnost. Nonu je strah kad mi dida zabunom kupi tvrde bombone, a ja sam ljut što ih sakriju kao da su samo mekani bezopasni. Jednom sam ugurao u usta neki komadičak nečega strahovito nejestivog i to je bilo dovoljno da mi zabrane pristup ikojem predmetu manjem od mog kažiprsta! Strašno! A ja baš takve minjature obožavam! Mene je strah u čekaonici kod tete doktorice iako drugu djecu nije strah. Strah me je i kad me pregledava, kad moram jako otvoriti usta, kad mi govori da me ne bude strah. Strah me je kad moram vaditi krv, a onda svejedno dobijem pečat hrabrosti na ruci da me još dva dana podsjeća na strah. A tek kad dobijem temperaturu! Tada je strah i mene, i roditelje i toplomjer pod pazuhom, a strah je i šalicu čaja pa se od drmuckanja prolijeva po krevetu, a onda i krevet uhvati strah od mrlje koja se neće dati isprati! Jako me strah kad grmi, a tad je i mamu strah pa gasi sva svjetla i onda nastane potpuni mrak pa joj dugo treba da shvati da nas je tad još više strah. Mamu je strah zmija, a zmije se plaše moje mame iako se ovo ljeto nije znalo tko je od koga prvi pobjegao. Mene je strah malih bubica na livadi, a onda ih sve zgazim pa me više nije strah, a tata kaže kako to nije u redu što radim jer su i bubice živa stvorenja koje se plaše i imaju one koji se za njih jako brinu i kako će sad biti jako tužni. Više ne gazim bubice, ni one koje se plaše ni one neustrašive, samo ponekad dodirnem prstom paukovu mrežu da malčice uplašim mamu. Kako da budem hrabar dječak kad su mi i roditelji plašljivi, a i njihovi su roditelji na njih prenijeli iste strahove? Hoću li se i ja plašiti istih stvari kao i moji roditelji? Sputava li me strah da rastem onako kako bih stvarno želio? Je li malog Juju bilo strah aligatora, Crvenkapicu vuka, Ivicu i Maricu vještice? Ako više ne želite vi odrasli da se mi djeca  plašimo konačno prestanite za nas pisati i čitati nam strašne priče i onda ćemo strah pobijediti!   Možemo li se mi uopće pretvarati da nas nije strah kad nas u strahu velike oči odaju i u njima nije lako skriti nikakve osjećaje pa ni strah? Strah je izgleda turbo zarazan, zarazniji od kihanja, zaraznijiji od gripe, zarazniji od smijeha,  od kockice čokolade. Nisu me još roditelji odveli na cijepljenje protiv Straha iako tko zna, mogle bi pametne, plašljive glave i tako nešto smisliti ... i tko zna što još strahovito. Brrr, sve me je strah! Istina je, eto vidite svi vi koji širite strah, ova moja priča puna je straha, a to nije u redu jer sam još jako mali. Stat ću ja jednom na kraj tom malom ili velikom Strahu!  Ako smo svi mi plašljivci, logično je da se i on nečeg plaši. Jao si ga njemu kad mu ja dođem! Nek ga bude strah!!!!

Neustrašivi Luka