USKRS KAKVOGA JOŠ NIJE BILO (Mirna Grbec)
Vraća se baka iz kokošinjca. U ruci joj prazna košarica.
- Nema, djede, jaja. Već danima uzalud obilazim gnijezdo, ni jedno jaje nisam pronašla... a Uskrs se bliži. Treba kolače ispeći, pisanice išarati. Čime ćemo ovog Uskrsa unučad obradovati?
- E, stara je naša koka. Već se iznijela. A djeca se najviše tvojim pisanicama obraduju. Ove godine neće šarenih gnijezda biti.
Zabrinuli se baka i djed. I ražalostili.
- Da nije koka Draga bolesna? - snuždi se baka.
Pođe u kokošinjac, gleda svoju koku Dragu. Perje na njoj bogato i sjajno, a bistro oko pametno je gleda. Kao da bi nešto baki rekla, a ne umije. Voli baka Dragu, ta kako i ne bi, još kao pile u ruci ju je grijala. Ali, djedova riječ mora se slušati:
"Koku hrani dok jaja nese, a poslije..."
Pomiluje baka Dragu i stegne je nešto oko srca.
Sutradan pođe baka opet s košaricom, ali jaja nema.
- Sutra ćemo činiti što činiti moramo - nakašlja se djed.
Baka pognu glavu i ne reče ništa. Osvanulo jutro. Šute djed i baka, u oči se ne gledaju. Sunce već dobrano zemljicu zagrijalo, ta Uskrs je pred vratima, a njih sve jednako oko srca zebe, kao u najljuće zime.
- Zagrij, baka, vodu - djed će, a glas mu nekako ljutito i promuklo odjekne.
Teško baka lonac s vodom vuče. Srce je zove da se još jednom sa svojom Dragom oprosti. Iskrade se do kokošinjca, ali - Drage nigdje nema. Doziva, zaviruje... Prazno stoji gnijezdo: ni koke, ni jaja u njemu nema. S dvorišta začuje baka djedovo dozivanje.
- Ovamo, baka, brže! O, sreće i radosti!
Požuri baka iz kokošinjca i u čudu stane. Sred dvorišta ponosito korača njena Draga, a prate je zlatne grudice, pijukave loptice mekog paperja. Vodi koka svoje piliće i svako malo se osvrće da ne bi koje u travi pogubila.
Od čuda i silne radosti, djed i baka sve jednako stoje. Briše baka suzu što se iz oka iskrala. Suza je to sretnica, a ne žalosnica. Eto, ima opet svoju Dragu, a uz nju i dar da ga ljepšeg nije mogla poželjeti.
- Vidi ti naše Drage - djed će, a glas ga izdaje.
Prikloni se baka djedu, za ruku ga primi te reče:
- Sad još samo Uskrs valja dočekati. Vidjet ćeš, djede, bit će radostan, kakvoga još nismo imali!
- Nema, djede, jaja. Već danima uzalud obilazim gnijezdo, ni jedno jaje nisam pronašla... a Uskrs se bliži. Treba kolače ispeći, pisanice išarati. Čime ćemo ovog Uskrsa unučad obradovati?
- E, stara je naša koka. Već se iznijela. A djeca se najviše tvojim pisanicama obraduju. Ove godine neće šarenih gnijezda biti.
Zabrinuli se baka i djed. I ražalostili.
- Da nije koka Draga bolesna? - snuždi se baka.
Pođe u kokošinjac, gleda svoju koku Dragu. Perje na njoj bogato i sjajno, a bistro oko pametno je gleda. Kao da bi nešto baki rekla, a ne umije. Voli baka Dragu, ta kako i ne bi, još kao pile u ruci ju je grijala. Ali, djedova riječ mora se slušati:
"Koku hrani dok jaja nese, a poslije..."
Pomiluje baka Dragu i stegne je nešto oko srca.
Sutradan pođe baka opet s košaricom, ali jaja nema.
- Sutra ćemo činiti što činiti moramo - nakašlja se djed.
Baka pognu glavu i ne reče ništa. Osvanulo jutro. Šute djed i baka, u oči se ne gledaju. Sunce već dobrano zemljicu zagrijalo, ta Uskrs je pred vratima, a njih sve jednako oko srca zebe, kao u najljuće zime.
- Zagrij, baka, vodu - djed će, a glas mu nekako ljutito i promuklo odjekne.
Teško baka lonac s vodom vuče. Srce je zove da se još jednom sa svojom Dragom oprosti. Iskrade se do kokošinjca, ali - Drage nigdje nema. Doziva, zaviruje... Prazno stoji gnijezdo: ni koke, ni jaja u njemu nema. S dvorišta začuje baka djedovo dozivanje.
- Ovamo, baka, brže! O, sreće i radosti!
Požuri baka iz kokošinjca i u čudu stane. Sred dvorišta ponosito korača njena Draga, a prate je zlatne grudice, pijukave loptice mekog paperja. Vodi koka svoje piliće i svako malo se osvrće da ne bi koje u travi pogubila.
Od čuda i silne radosti, djed i baka sve jednako stoje. Briše baka suzu što se iz oka iskrala. Suza je to sretnica, a ne žalosnica. Eto, ima opet svoju Dragu, a uz nju i dar da ga ljepšeg nije mogla poželjeti.
- Vidi ti naše Drage - djed će, a glas ga izdaje.
Prikloni se baka djedu, za ruku ga primi te reče:
- Sad još samo Uskrs valja dočekati. Vidjet ćeš, djede, bit će radostan, kakvoga još nismo imali!
