MOJA MAJKA
Suzi si je skuhala kavu i čekala da najmlađi sin dođe iz škole. Dati će mu ručak, a onda će otići u popodnevnu smjenu. Kao udovica i majka trojice dječaka, uvijek je brinula i uvijek ju je grizla savjest što svojoj djeci nije mogla pružiti više. Njihovi vršnjaci su se dičili svakakvim novotarijama, a njezini sinovi nisu imali takve stvari, jer im ih ona nije mogla priuštiti. Jedino je najstariji sin imao stari mobitel kojeg mu je poklonio ujak kada si je kupio novi. Jedva da su imali dovoljno za hranu uz njezinu malu plaću. Nešto je pomagala i njezina mama sa hranom iz vrta i svojom skromnom mirovinom, ali to nije ni izdaleka bilo dovoljno da si priušte i najmanji luksuz. Često je sumnjala u sebe. Pitala se je li dobra majka, je li možda mogla više ili bolje. Možda da je našla dodatni posao? Ali, s kim bi onda djeca bila? Bi li učili za školu, da ih tako prepusti samima sebi i ulici? Nemati dovoljno, ali biti zajedno koliko-toliko, ili imati više, a ne viđati se dovoljno?
Onda je čula otvaranje ulaznih vrata.
- Bok mama! Evo me! Znaš što? Dobio sam peticu iz hrvatskog jezika. Imali smo sastavak danas. Učiteljica me pohvalila da sam najbolje napisao!
- Bravo sine! Baš sam sretna! Daj mami pusu! Pročitati ću sastavak dok ti ručaš.
Kad je stavila ručak na stol, uzela je bilježnicu i otišla u svoju sobu pročitati i spremiti se na brzinu. Još uvijek se osjećala tužnom i bezvoljnom. Otvorila je bilježnicu...
"MOJA MAJKA
Moja majka se zove Suzana, ali je svi zovu Suzi, osim mene i moja dva brata. Mi je zovemo mama, jer nas je rodila.
Moja mama ima velike smeđe oči i smeđu kosu sa jednim štosnim bijelim pramenom iznad lijevog uha. Kosu uvijek veže u rep lastikom sa perlicama koju sam joj poklonio za rođendan. Sam sam ju napravio, samo mi je malo pomogla prijateljica Iva.
Moja mama je malena mama. Neki imaju visoke mame, ali moja mama je niska. Otprilike kao cure iz šestog razreda. Kaže da ću ja biti visok na tatu.
Ona radi kao čistačica u Domu zdravlja. To je jako važan posao, jer da nema moje mame, doktori i pacijenti bi morali biti u prljavom. Jako sam ponosan na nju što se brine da bolesni ljudi dođu u čiste sobe na pregled. To je jako važno.
Moja mama se lijepo smije. Onako, ne previše glasno. Ponekad je tužna. Ja onda znam da misli na mog tatu koji je sada na nebu i od tamo nas čuva. I ja mislim puno na tatu, ali ja s njim pričam jer mislim da me možda čuje, pa je meni lakše. Kad padnem, ja mu kažem, ne brini tata, ništa me ne boli. I kad je mama tužna, ja mu kažem, ne brini tata, mama je dobro, samo joj nedostaješ malo. Ali ja je isto čuvam, pa ću joj donijeti peticu ili ispričati vic pa neće više biti tužna.
Moja mama isto jako voli pričati priče. Jako su mi lijepe njezine priče, jer su samo njezine. Nema ih ni u jednoj knjizi jer ih ona izmisli.
Kad narastem i počnem raditi, kupiti ću joj kompjuter. Neka zapiše svoje priče i za drugu djecu. Ponekad ih pričam prijateljici Ivi. I njoj se jako sviđaju. Rekao sam mami da piše priče na papir da ih ne zaboravim dok joj ne kupim kompjuter, da ih mogu čitati kad god poželim. Rekla je da hoće.
Moja mama je najbolja mama na svijetu i radi najfiniju tortu za rođendan. Onu sa puno kreme. Takve torte nema nigdje za kupiti. To kažu i moja dva brata.
Jako volim moju mamu."
Suzi je stisnula bilježnicu na prsa, a niz lice su joj tekle suze. Dobila je odgovor na mnoga pitanja. Podigla je pogled i kroz suze prošaptala: "Hvala ti!"
Onda je čula otvaranje ulaznih vrata.
- Bok mama! Evo me! Znaš što? Dobio sam peticu iz hrvatskog jezika. Imali smo sastavak danas. Učiteljica me pohvalila da sam najbolje napisao!
- Bravo sine! Baš sam sretna! Daj mami pusu! Pročitati ću sastavak dok ti ručaš.
Kad je stavila ručak na stol, uzela je bilježnicu i otišla u svoju sobu pročitati i spremiti se na brzinu. Još uvijek se osjećala tužnom i bezvoljnom. Otvorila je bilježnicu...
"MOJA MAJKA
Moja majka se zove Suzana, ali je svi zovu Suzi, osim mene i moja dva brata. Mi je zovemo mama, jer nas je rodila.
Moja mama ima velike smeđe oči i smeđu kosu sa jednim štosnim bijelim pramenom iznad lijevog uha. Kosu uvijek veže u rep lastikom sa perlicama koju sam joj poklonio za rođendan. Sam sam ju napravio, samo mi je malo pomogla prijateljica Iva.
Moja mama je malena mama. Neki imaju visoke mame, ali moja mama je niska. Otprilike kao cure iz šestog razreda. Kaže da ću ja biti visok na tatu.
Ona radi kao čistačica u Domu zdravlja. To je jako važan posao, jer da nema moje mame, doktori i pacijenti bi morali biti u prljavom. Jako sam ponosan na nju što se brine da bolesni ljudi dođu u čiste sobe na pregled. To je jako važno.
Moja mama se lijepo smije. Onako, ne previše glasno. Ponekad je tužna. Ja onda znam da misli na mog tatu koji je sada na nebu i od tamo nas čuva. I ja mislim puno na tatu, ali ja s njim pričam jer mislim da me možda čuje, pa je meni lakše. Kad padnem, ja mu kažem, ne brini tata, ništa me ne boli. I kad je mama tužna, ja mu kažem, ne brini tata, mama je dobro, samo joj nedostaješ malo. Ali ja je isto čuvam, pa ću joj donijeti peticu ili ispričati vic pa neće više biti tužna.
Moja mama isto jako voli pričati priče. Jako su mi lijepe njezine priče, jer su samo njezine. Nema ih ni u jednoj knjizi jer ih ona izmisli.
Kad narastem i počnem raditi, kupiti ću joj kompjuter. Neka zapiše svoje priče i za drugu djecu. Ponekad ih pričam prijateljici Ivi. I njoj se jako sviđaju. Rekao sam mami da piše priče na papir da ih ne zaboravim dok joj ne kupim kompjuter, da ih mogu čitati kad god poželim. Rekla je da hoće.
Moja mama je najbolja mama na svijetu i radi najfiniju tortu za rođendan. Onu sa puno kreme. Takve torte nema nigdje za kupiti. To kažu i moja dva brata.
Jako volim moju mamu."
Suzi je stisnula bilježnicu na prsa, a niz lice su joj tekle suze. Dobila je odgovor na mnoga pitanja. Podigla je pogled i kroz suze prošaptala: "Hvala ti!"
Vesna
